Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Svetski rat

Pre nego što je objavila rat Srbiji Austro-Ugarska monarhija je povela pravu hajku protiv svojih jugoslovenskih podanika, za koje je verovala da joj nisu dovoljno odani, da simpatišu sa Srbima, ili da svoju budućnost zamišljaju u drugom okviru, a ne u onom Habzburške dinastije. Na celom području Bosne i Hercegovine, u Vojvodini, Dalmaciji i u Hrvatskoj i Sloveniji počela su zatvaranja, internacije, konfiniranja i svi mogući oblici lišavanja slobode i slobodnog kretanja. Sve je srpsko oglašeno za sumnjivo i bilo izloženo napadima i poruzi. Skrnavljene su čak i crkve; škole su bile demolirane, sokolske dvorane razbijene. Od prvog dana Srbi su uzeti za taoce, da osiguravaju transporte vojske i ratnog materijala.

Austro-ugarski poslanik napustio je Beograd pred veče 12. jula, a tri dana potom objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. Mobilizacija se vršila relativno brzo. Glavni zapovednik austro-ugarske vojske prema Srbiji i Crnoj Gori bio je vojnički poglavar Bosne i Hercegovine, feldcajgmajster Oskar Potjorek, ponemčeni Slovenac, čovek koji je dugo radio u Glavnom Generalštabu i koji je, pored Konrada Hercendorfa, šefa tog Štaba, važio kao najbolji vojni stručnjak. On je bio jedan od stubova ratne stranke, Srbe je mrzeo iz dna duše, i stalno je govorio da Austro-Ugarska sve dotle neće imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Austrija je pošla na Srbiju sa tri armije, sa nekih 220.000 vojnika, svežih, vrlo dobro opremljenih i sa nesumnjivom tehničkom nadmoćnošću. Srpska vojska još se nije bila odmorila od prošla dva rata. Material joj je bio istrošen, pohaban i dobrim delom jedva upotrebljiv. Nije bilo čak ni dovoljno odela za vojsku. Naročito su se osećali manjci u artiljeriskoj municiji. Jedino u čem su Srbi imali nesumnjivu prednost pred austriskom vojskom to je njihov duh svesnosti čemu služe i zašto se bore i njihovo dragoceno ratno iskustvo. Sem toga srpska Vrhovna Komanda, kojoj se nalazio na čelu daroviti i odlučni vojvoda Radomir Putnik, imala je bolju manevarsku taktiku i smišljeniju inicijativu.

Već prva velika borba pokazala je srpsku duhovnu i junačku nadmoć. Mimo svako očekivanje, Austrijanci nisu uputili svoj napad preko Beograda i dolinom Morave, nego su krenuli u uglu što ga čine Sava i Drina, imajući kao glavne baze Tuzlu i Mitrovicu. Računali su da će taj put ofanzive izazvati iznenađenje i brzo rešiti stvar. Ali su se prevarili. U krvavoj Cerskoj bitci, koja je trajala od 2-6. avgusta i u kojoj je srpske divizije vodio general Stepa Stepanović, Srbi su ne samo slomili austrisku ofanzivu, nego su celu njihovu vojsku naterali na povlačenje. Gubitci su na obe strane bili vrlo teški. Srpska kombinovana divizija, na koju je pao glavni teret borbe, imala je 22% gubitaka; izbačeno je iz stroja 66 oficira i 4.084 vojnika. Austrijanci su ostavili na 5.000 samih zarobljenika. Moral srpske vojske bio je sjajan. Osećalo se duboko, da su u pitanju najveća dobra naroda i otadžbine. Glas o ovoj pobedi silno je digao duh i samopoverenje kod nas samih, a na strani, i kod prijatelja i kod neprijatelja, doneo nam je izuzetno poštovanje. Dotad Srbi su se istakli samo kao borci na Balkanu protiv Turaka i Bugara; sada oni su tukli prvorazredne armije jedne velike sile sa vojničkim tradicijama od nekoliko vekova. Austriski vojni plan pao je u vodu. U Beču se htelo, po rečima jednog kompetentnog vojnog stručnjaka, "da se Srbija pregazi pre no što bi se Rusija, kojoj je za izvršenje mobilizacije trebalo više nedelja, mogla da pojavi na poprištu s nadmoćnijim snagama". Posle ovog poraza stvari su uzele drugi obrt.

Ruska vrhovna komanda, želeći da olakša položaj svojim armijama, protiv kojih su operisale glavne snage Austrije i nekoliko nemačkih divizija, tražila je da Srbi pređu u ofanzivu. Oni su to i učinili, mada za ofanzivne pothvate nisu bili spremni. Ofanziva u Bosni počela je 21. avgusta, a tri dana docnije i u Sremu. Sremska je obustavljena vrlo brzo. Počela je nesrećno. Nemajući dovoljno pontonskog materiala čitava jedna divizija stradala je na Čevrntiji, prilikom prelaska preko Save. Druge srpske snage, koje su imale bolju sreću, morale su se posle tog neuspeha i austriskih protivnapada povući. U Bosni austriska vojska je počela jaku ofanzivu preko Drine tako da se i u tu početa ofanziva morala prekinuti. Sa srpskom vojskom povuklo se iz Bosne i Srema dosta našeg življa, a ostatak je bio teško gonjen i kažnjavan radi pokazanih simpatija prema Srbima. Pojedine srpske čete bile su tad prodrle do blizu Pala kod Sarajeva, a u Sremu do Nove Pazove i Vojke. Zapovednik austriske vojske u Sremu i pobednik timočke divizije, general Alfred Kraus pisao je o nama s puno priznanja. "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."

Druga austriska ofanziva izvođena je sa svežim snagama i na početku sa više obazrivosti. Srbi su, izmoreni, patili od nestašice municije i jesenjeg i zimskog odela. Ali su se ipak borili herojski. Gučevo, Crni Vrh, Čavčići, Mačkov Kamen, Bobija, Mali Rožanj i druga mesta branjeni su stopu po stopu i zaliveni su krvlju na svakom kvadratnom metru. Austrijanci, svesni svoje fizičke i materialne nadmoćnosti, hteli su da iskoriste srpsku zamorenost i žurili su da pošto poto iznude odluku. Napadali su bez prestanka. Srbima nisu dali da predahnu i da se, ogoleli, prihvate. Naročito se pojačao njihov pritisak od sredine oktobra. Srbi su morali da se povlače s osetnim gubicima. U jedan mah počeo je da se koleba i njihov moral. U najtežem času imenovan je Živojin Mišić za zapovednika prve i najugroženije srpske armije. Taj riđi seljački sin, koji je ranije, iz političkih razloga, bio uklonjen iz vojske, imao je samopouzdanja i vere u svoje ljude i znao je da tom verom zadahne i druge. Tada je cvet naše omladine, 1.300 mladih kaplara iz đačke formacije, bačeno na front da svojom mladošću i oduševljenjem digne duh. Kad je prva srpska armija, u povlačenju, stigla ispred Milanovca, u poslednji čas, prispela je i davno željena municija. To sve, i borba na kućnjem pragu Šumadije dala je vojsci novog pokreta. I sam stari kralj Petar, reumatičan i teško pokretan, ušao je tad u bojne redove, da osokoli i da primer. I kao što često biva, u času najveće opasnosti razvija se i najveća energija. Srpska ofanziva počela je 20. novembra. U stalnom gonjenju, preko rđavih i blatnjavih puteva, sa komorom koja je kasnila, i neprijatelj je bio osetno malaksao. Sem toga, u najnezgodnijem času po sebe, počeo je da vrši rokadu trupa. Uzevši Beograd spremao se da krene na Mladenovac i Topolu. Ali sve bi presečeno u kratkom roku. Srpska ofanziva imala je nenadan uspeh. Austriski front bio je probijen i rastrojen. Poražena vojska naže u panično begstvo, nemajući više ni gde ni časa vremena da se spremi i odupre. Ova rudnička ili kolubarska bitka najsjajnija je srpska pobeda u Svetskom Ratu. Srbi su zarobili 323 oficira i 42.215 vojnika i ogroman ratni material i svu su zemlju, do poslednje stope, očistili od neprijatelja. Ona je poremetila sve planove centralnih sila na Balkanu, a našim neprijateljima zadržala je izmahnute ruke.

Austro-Ugarska, potučena i osramoćena, smenila je vrhovnog zapovednika vojske na južnom ratištu i odustala je za duže vremena od svih pokušaja za nove ofanzive. Njezin položaj te jeseni i zime postao je vrlo kritičan i na severnom bojištu, gde su Rusi držali veći deo Galicije i pokušavali da prodru kroz Karpate. Ali Srbima nije bilo suđeno da počinu. Higijenske prilike, koje ni pre rata nisu bile mnogo povoljne, postale su za vreme ovog teškog ratovanja, s rasturenim kućama, sa uništenim imanjima, sa gomilama leševa i ranjenika, upravo strašne. Izbiše epidemije. Naročito je bila teška zaraza pegavog tifusa, koja je uzela ogromne razmere i pokosila na hiljade života, možda više nego sama borba. To je učinilo da Srbi nisu mogli iskoristiti potpuno svoju pobedu i da nisu mogli preći u napadaj i pridružiti se sa svoje strane Italiji, kad je ova, u proleće 1915., objavila rat Austro-Ugarskoj, i kad je ruska vojska, pred ujedinjenom snagom Nemačke i Austro-Ugarske s velikim gubitcima počela da uzmiče iz Galicije i Poljske.